Ovaj naš kraj nema puno legendi, niti priča “od nekad”. Barem ne službenih. Pada mi na pamet samo priča koju nam je još profesor Matijević pripovijedao u osnovnoj školi ; kako je neka baba, iz protesta, na Kokošarskom placu u starom Ivaniću, s prozora pokazala golu stražnjicu Banu Khuenu Hedervariju. Zgodna i pamtljiva legenda. Vjerojatno ih ima više, ali ja sam baš tu zapamtila.
No zato skoro svaka kuća u Ivaniću ima svoje priče. Svoja kazivanja “kako je to nekad bilo”.Obično bake ili djede pripovijedaju te svoje priče iz djetinjstva i mladosti. Neke su zgodne,
neke zabavne, a neke pomalo strašne. To su priče o grobljima, neobjašnjivim pojavama, lebdećem svijetlu i još koječemu što se je, kako kažu, baš tako dogodilo.
Sjećam se, kad sam bila mala često smo svi spavali u istoj sobi, pa i nekoliko nas u istom krevetu. Čim bi se svijetlo navečer ugasilo zagnjavila bih baku da mi priča priče. U mraku,
one bi se činilo još stvarnije i strašnije i često nisam mogla zaspati poslije toga. To me ne bi sprječavalo da drugu noć opet ne zagnjavim za svoju priču.
U međuvremenu su moje oba dvije bake umrle, ali baka od mog muža živi u kući do naše. Zove me svojom unučicom i ja ju jako volim. Sad gnjavim nju, bez obzira na to što sam kao
odrasla, da mi priča priče. Babica to voli, sjedne, namjesti maramu na glavi i počne:
To ti je bilo kad sam ja bila još curičak od nekih 8 let.Moj ti je pokojni otac bil po pilu. Znaš kaj je pila? Ono za drvo pilit. I nekaj je s tom pilom dopeljal doma. Prije ti je sega bilo, ne kak danas…danas ti više toga ništa nema. E da, svaki dan čim bi se spustio prvi mrak, nekaj je počelo mam iznad kuhnje, po tavanu lupati. Mislili su moji da su mački ili miši, al kad bi moj pokojni otec išel na tavan, ničeg više ni bilo za videti.
To ti je lupalo i kad su susedi k nama došli i suseda je rekla mojoj pokojnoj mami, da je to sam Vrag na tavanu. Da ga treba oterati.
Pozvali su popa, znaš svećenika, da blagoslivlje kuću. On je došel, cijelu kuću je blagoslovil, al kad je prešel i prvi mrak pal, opet je taj Vrag lupal po tavanu. Ja ti se toga sega sećam, lupal je ko lud.
Onda ti je moja pokojna mama išla pitati jednu babu u selu kaj da s tim dela. Ta ti se baba bavila tim stvarima i svašta je znala.
Ona ti je ovak mojoj mami savjetovala : ” Cilika, moraš se na metlu popišati, pa s njom mam na tavan i pred svaki zid na tavanu s metlom mahnuti. To bu Vraga oteralo.” I moja pokojna mati ti je baš tak napravila.
Kad je pal mrak i Vrag počel divljati po tavanu, mama je zela metlu, popišala se na nju iza kuće i odjurila na tavan. Tam je mam s tom metlom počela mahati kad ti je odjednom čula
krike.
Krike, vriskove znaš. I ona je počela kričati, od straha, kad joj se moj tata javil i pital ju s čim ga je to pošpricala. Ni znala da je i on na tavan prešel i pošpricala ga s popišanom metlom.
Tek drugi, tretji dan mu je rekla. Ni se ljutil. Al od toga dana, Vraga na tavanu ni bilo…
Zna Babica još priča, ali ova mi je posebno zgodna pa čim prođe neko vrijeme opet zapitam Babicu kako je ono bilo kad su imali Vraga u kući. Babica se nasmije, popravi maramu na glavi i opet počne…
